Miris detinjstva II

                 

                  Sunčevi zraci su stidljivo provirivali kroz tek oskudno  olistalu krošnju čvornovatog jabukovog drveta. Sanjivo prolećno jutro umivalo se srebrnkastim kapljicama rose. Vazduh je mirisao na svežinu.

                   Petao je glasnim kukurikanjem pozdravio sunce dva puta, raširivši koralna krila. Pozivao je kokoške i piliće na jutarnju gimnastiku. Lagani povetarac je zatalasao konopac svezan za granu jabuke na kome se nalazilo sedište od drveta. Moja ljuljaška mamila me je na druženje. Posmatrala sam piliće kako trčkaraju za graorastom kokoškom koja im je kvocanjem objašnjavala zakone prirode. Petao je kljucao na gomili peska i oglašavao se kukurikanjem. Pratio je piliće i kao da im je skretao pažnju na to da pažljivo slušaju besedu majke kvočke.

                 Iz bakine kuhinje širila se toplina istkana mirisnom jabukovom pitom. Znala sam da me očekuje omiljeni, ukusan i zdrav doručak. Baš u tom trenu jutarnjeg sanjarenja pozvala me je baka.

                Još uvek, mnogo godina kasnije sećam se praga na kome sam sedela u tom trnutku i osluškivala buđenje prirode. U mojoj kosi su i sada oni isti zraci sunca. Ostalo je samo sećanje na miris pite i bakin nežni glas.

      Autor priče Veselinka Jurić

Advertisements

13 thoughts on “Miris detinjstva II

  1. Sećanja na lepe stvari čini nas onim što jesmo. “Detinjstvo je otac čovekove ličnosti.“ Sa ovakvim nežnim i vernim sećanjima Ti si prava bogatašica draga moja. Imaš jedinsven stil pisanja u ovo moderno vreme. Ti si pravo otkriće. Zato nastavi da radiš to što radiš i da nas uveseljavaš svojim sećanjima, koja pomalo liče na kolektivna sećanja naše generacije.

  2. „Ostalo je samo sećanje na miris pite i bakin nežni glas.“ – како би било лепо да се бар на трен врате – да јој кажем да је волим и да уживам уз парче пите посуте шећером у праху… колико је мени жао што то не може бити – немам речи да кажем… 😦

  3. Detinjstvo, bake, pite njihove priče, najlepše što si mogla da opišeš, ali veruj mi da ponekad izazove tugu.
    Sada ne govorim o tvom pisanju tu nema šta više da se kaže, tebi čak ni podrška nije potrebna, besprekorno pišeš, svaki put sam mogla da se nađem tamo, o čemu si pisala.
    Toliko raznolikih živih slika, da li ti treba još neka podrška, mislim da si zrela i vrlo pametna:-)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s