Žuti kaputić

Jednog  davnog jutra kada su se smenjivala godišnja doba i proleće sa oštrom zimom vodilo boj, rodila se majušna devojčica u kući na kraju sela.

Svi su se radovali novom životu ma koliko bio malen i hitali da čestitaju roditeljima. Devojčici su  poželeli da izraste u junakinju, jer je sićušnim izgledom podsećala na zvezdicu neke udaljene galaksije.Majka joj je pevala najlepše uspavanke kako bi umirila maleno biće neobično snažnog glasa.

Sneg nije uzmicao pred prvim lastama. Hladnoća se uvlačila kroz oronuli odžak u kuću i poigravala bledim obrazima devojčice. Vatra je cvileći molila vlažne grančice da gore sve dok se nisu počele topiti pod naletima vetra u procepljenoj peći.

Proleće je izvojevalo pobedu nad zimom. Lastavice su kao arhitekte osmišljavale i gradile kućice pod strehama uz slavujevu  pesmu. Devojčica je rasla zadojena zakonima prirode. Putovala su  godišnja doba, vozeći se godinama nanizanim poput vagona na pruzi zvanoj odrastanje. Čudesno putovanje neobičnih putnika slavuja pevača, lastavica graditelja i devojčice koja je uvažavala sva bića prirode i učila njihove čudesne veštine. Uživela se u slobodu leta nebeskih stvorenja, njihova putovanja o kojima su joj pripovedala svakog proleća. Pozdravljala se i rastajala sa njima u jesen srećna, jer znala je da će se opet vratiti da uz pesmu grade svoj dom.

Te jeseni kada je učitelj pozvao u školu radovala se kao lastavica. Znala je da čita i piše, da u mašti stvara neobične pesme, priče…

Majka joj je sašila suknjicu i košuljicu od svoje haljine. Izvezla je sićušne, ljubičaste leptire na rub suknjice koja je ličila na prolećnu ljubičicu. Kaputić je podsećao na krila žutog leptira, širokih revera. Ogromni dugmići, poput cvetova dragoljuba ličili su na oči majke koja je budno pratila na putu do škole.

Veselo je skakutala sa ostalom decom iz kraja ka toj čarobnici ŠKOLI malena devojčica u žutom kaputiću. Bila je pesnik toga jutra i ispevala je pesmu za koju su joj rekli da i nije baš lepa, da u Čitanci ima lepših koje su pisali pravi pesnici, ali to sićušno biće u žutom kaputiću odbijalo je da prihvati mišljenja drugih. Verovala je tada da je njena pesma lepa, lepša od svih, osim slavujevih. Zato je krenula drugog dana na obližnje brdo u pošumljavanje goleti belim borovima. Znala je da će tamo sviti gnezdo i živeti njen mali slavuj. Borova koje je trebalo zasaditi bilo je na stotine. Nisu marili za količinu ni devojčica, ni žuti kaputić. Sadili su neumorno u iskopane rupe nejake sadnice sve do mraka. I kaputić je potamneo do tada.

Otišla je umorna i zadovoljna, jer je znala da će se njena pesma jednom čuti kao slavujeva, ma šta ko mislio ili rekao. Bilo joj je samo žao majčinih žuljevitih ruku koje su kraj bunara neumorno trljale crnilo sa divnog žutog kaputića koji nikada više nije obukla.

Autor priče Veselinka Jurić

YouTube- Slavujeva pesma

Advertisements

11 thoughts on “Žuti kaputić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s