ПРИЧЕ

 

                                                        Miris detinjstva I

              Miris mog najranijeg detinjstva protkan je bojama modrih ljubičica, žućkasto zelenkastog  kukureka  i nikse usred bagremove šume nadomak dedine kuće, u blizini potoka koji bi u rano proleće natopljen vodom budio u ljudima jednako strah i radost.

               Radovali su se vodi kao bosonoga deca koja su se pljuskala u njemu uz razdraganu ciku i bojali mogućih bujica koje bi se poigrale mukotrpno zasejanim usevima. Divlje svinje kao da nisu o tome brinule. Uživale su u mekanom blatu i peskovitom mulju nabujalog potoka. Njihovo sivo telo oblepljeno muljem pušilo se na toplom prolećnom suncu. Suri zečevi provirivali su iza još ogolelih, niskih, bagremovih stabljičica i željno čekali da se gužva na potoku raščisti kako bi došli do zamućenog pojila. Na obližnjem proplanku jelen i srna bojažljivo su osluškivali zvuke gole šume i zavirivali u trulo lišće ne bi li pronašli malo sveže trave. Proleće se leno budilo iz zimskog sna i kao  sva priroda osluškivalo vetar. Razmišljalo je o tome da li da krene u susret suncu ili sačeka još koji dan.

               Očarana  cvrkutavim zvucima, toplim zracima sunca i stopljena sa prolećem u neraskidivom zagrljaju željno sam čekala da šuma propupi, donese novo buđenje, novi život. Nisam ni slutila tada da će ovo čekanje dugo trajati. Sada kao i onda u detinjstvu još uvek ushićeno čekam proleće, čini mi se isuviše dugo. Umorna od čekanja slavujeve pesme uviđam da je proleće uvek u nama, samo ga treba pustiti da poleti ka plavim visinama umesto što potkresujemo ta divna krila protkana slobodom.

Autor priče Veselinka Jurić